El gej – Je li nam Kurjak podmetnuo štulu?
Poštovane malobrojne i odabrane čitateljke,
Poštovani malobrojni i odabrani čitatelji,
Dok se „krčka“ palenta i počinje ovaj užurbani dan, tokom jedinoga njegovog dela koji mi je preostao samo za mene i dragoga mi psa Ibricu, reših da ga s vama podelim. Hteo bih vam ispričati priču od onomad, kad bejah u „prestonom“ Beogradu, kod jednoga drugog dragog bića koje ovdi neću imentovati.
Daklem, pomenuto a neimenovano drago biće i ja pođosmo prohladnoga rujanskoga – uuups! septembarskoga – dana u šetnju Beogradom i u „Home center“ dične srbijanske tvrtke – uuups! firme – „Eurosalon & Home Market“. Pozor/pažnja! – nije ni engleski ’centre’, niti je, naopako, srpsko-hrvatski (i bošnjački) ’centar’, „većem jadno, žalosno“ amerikanski ’center’. Dobro, i ne treba da bude ’centar’, uz ’home’ se ne bi ni slagao. Nadalje, kad je ’Eurosalon’ već tako pompezno „kršten“, onda je i red da i najveća mu prodavnica imade neko tres chique ime. Ali, ako je ’salon’ već ’euro’, onda njegov ’centar’ treba da je evropski (ili europski?) ’centre’, a ne „prekobarski“ ’center’. Ovako kako je nije tres chique, nego je pre, radije i jedino trash chique!
Sada, kad se očešah o popularni varvarizam treš (trash se „po naški“ inače veli ’smeće’, ’đubre’, a preneseno može i ’rđa’), naviru mi slike odranih krava namenjenih izležavanju imućnih dupeta i praznih glavudža. Ležaljka udobna, reklo bi se ergonomska. Okvir (’ram’ za ljubitelje varvarizama), istina, od metala, ne baš ni najsjajnije obrađenog, al’ ko te pita... Ne znam kakva se (ne)ekološka materija krije ispod kože, mora biti neka visoka tehnologija – ne izdržava se lako težina nouveau riche dupeta i ćoškaste glave koja obično ide „u paketu“. Konac delo krasi, a ležaljku par odranih krava, biranoga dezena, jer da bi stvar bila dovedena na vrhunac perverzije, dlaka nije uklonjena s „materijala“ – tako sam i prepoznao da su jadne krave platile životima udobnost za nečiju pozadinu (naime, oblik ležaljke ne dozvoljava upotrebu iste porbuške). Jadne kravice, a mogle su negde veselo pasti i mukati. Sve što sam mogao bilo je da ih pomilujem.
Nego, slava palima za guzični ugođaj, da ja konačno pokušam pogoditi in medias res („naški“, premda ne od „naših“ „naših“: u sridu). Na koncu (Opet ’konac’! Kakav ’konac’, bre?! – Kaži ’kraj’, pobogu se, čoveče!) htedosmo drago mi biće i ja popiti po čaj. Nismo bili ni bolesni, makar ne akutno. Nismo ’teli glumiti Engleze. Nismo imali nakanu na sebe svraćati pozornost okoline, mada nam je to nekako suđeno... Samo nam se prosto i jednostavno pripio čaj. Ali, očaj!
Ko bi rekao da se čaj ne može dobiti u kafeteriji pri „Home Center-u“. (Jebem li ga kakvu su gazde padešku promenu predvidele, pardon my french.) A izglredalo pristojno, makar sa ulaza i bez naočara za kratkovide.
Polako, pođimo redom. Uđemo mi tako, a ono jedna nafrakana kelnerica (ili možda konobarica) u šanku a druga za šankom. Kad samo pomislim koliko bi crteža siromašna deca mogla napraviti onim fasadnim bojama kojima su ove dve namalale svoja mila lica, srce mi se cepa. Našeg mi milog premijera i njegovih ministara, žalije mi je i od petnaest posto! Al’ šta ćete, raspodela dobara nikada nije pravedna. Nakrečile se đevojke, nije mala stvar. Ej, čoveče, rade u „Home Center-u“. Verovatno i umesto kase imaju računar povezan na fiskalni printer, ergo: „Rade kod privatnika. Znaš, na kompjuteru.“
Ona iz šanka, uz osmeh koliko je, make up dozvolio, veli: „Izvoli!“ (Baš će da mi persira! Nisam se ni našminkao, nemam ni eye liner. „Ma, pali, brate!“)
„Dobar dan!“, kažem ja (i odamh budem kategorisan kao čudak), „Ja bih jedan earl grey.“
„Molim?!“
„Earl grey!“
„Kako?! El gej?!“
Vidim ja da je „vrag odnio šalu“, ali to što ja hoću, tako se zove. Valjda u „Home Center-u“ znaju engleski makar za toliko. Ipak je to „Eurosalon & Home Market“. Šta da joj kažem? Već sam se pomalo zbunio, ali ne odustajem. Pitam milu osobu pored mene kako se to srpski kaže, ali ni s te strane neke konkretnije pomoći. Nekima pomoći i nema.
„Čaj. Earl grey.“, veli drago biće.
„Od čajeva imamo samo Milford.“
„Ene no! Baš ste me iznenadili!“, rekoh ja u sebi. A onda nešto glasnije: „Dajte, molim Vas, da vidim šta to imate.“ (Znate, ne pijem ja robne marke, nego ukuse.)
Pođe devojče u ostavu i pojavi se s otvorenom polupraznom kutijicom. Stvatrno Milford, jaka marka, jebalo vek! (Uuuups!) I tokom blokade bolje se pilo.
Ja se taman spremio na kompromis godine, kadli se oglasi druga kelnerica, ona što puši neelegantno nalakćena na šank: „Luče! Nemamo čajeve!“ Reče tako koleginici, ne trepnuvši. (S tolikim senilom za oči nije ni mogla, ne koliko ni Miloska Venera.)
Posle je nešto meni objašnjavala kako im čajevi nisu „u programu“. Veli: „Još je leto. Toplo je.“ (Hvala, ja sam debil!) „Ne služimo čajeve još uvek.“ (Naopako ako je onih nekoliko od prošle „čajne sezone“. Baš će se nauživati srećnici kojima ih budu pslužile.) „Ali, imamo sladoled i ledenu kafu.“ (Dobro, jasno mi je gde sam nepoželjan. Otićići ću. Samo prestanite, očiju Vam! Kumim Vas ministrom Ilićem!)
U „Home Center-u“ čaja svejedno nije bilo, a nije nam se htelo da kao nekad Valaamova (Balaamova) magarica popijemo još i batine. (Brojevi, 22: 22–34)
Pa tako, uz rezignirane osmehe (jamačno protumačene kao pouzdan znak cerebralne insuficijencije), odosmo drago mi biće i ja da na nekoj drugoj strani okušamo sreću...
Posle sam dokonao, da nam nije onaj Kurjak Stefanović Karadžić podmetnuo „svoje“ „dobre“ „usluge“ i „genijalno reformisao pravopis“... Da nam taj autodidakt nije osakatio jezik kao onomad kraljevački komunalci drvored u Jug-Bogdanovoj, možda se sve ovo ne bi ni desilo... Ne bih gubio vreme i živce s nafrakanim zrakoglavkama – engleski ’airhead’, a srpski još i praznoglava (šumoglava) osoba.
Da se u našim školama ne naučava iskrivljena istina o nebeskom narodu i da se strane reči pišu i izgovaraju kao u originalnim jezicima, naravno onda kada su zaista potrebne (dakle, nazivi i imena, a ne „šrafcigeri“, „pegle“, „šporeti“ i „štekeri“)... Da se, kad bi... i tako, sve u prošlom kondicionalu...
Ovako svaki jaud misli da je pismen. A ako još ume pročitati „inostrani“ naziv preduzeća u kome činodejstvuje, onda misli i da vlada dotičnim jezikom. (Jeste, al’ za malo! Tako je, jamačno, mislio i vlasnik preduzeća „Гавран Траде“. Kukala mu majka Srpkinja!)
Tako su mi jedared u kafeteriji „Délifrance“, u Beogradu dakako, odgovorili na (lošem) engleskom, samo zato što su čuli da earl grey izgovaram kako Bog i engleska ortoepija zapovedaju. Istini za volju, muzika je toliko treštala, da se slabo šta čulo i razumelo, a ja sam, shvativši na kom kamenu tamošnja devojka zapinje, ponavljao reči „earl grey“, svaki put malo glasnije. Najzad me je čuo (i razumeo) momak, devojčin kolega, pa i njoj i i meni priskočio u pomoć: „Sorry! We don’t have it.“
„You can speak Srebian to me, just as well.“, rekoh i uzeh šta su imali.
Eee, Vuče, Vuče, što nas ojadi, štula ti se mrtvom slomila!
All rights reserved, which includes the right to reproduce this letter or portions thereof in any form whatsoever except as provided by the Bosnian, Croatian, Serbian, EU and US copyright regulations.