Šef svih njih
Kupio sam prokisao jogurt u nekoj lokalnoj wannabe Pekabeti. Iako sam se zakleo da u tu jazbinu neljubaznosti više neću ulaziti, morao sam. Cilj opravdava sredstva, makar kad je zaštita sopstvenoga (krhkog) telesnog integriteta u pitanju. Morao sam, naime, izbeći ponovni susret s neidentifikovanim humanoidima u policijskim uniformama koji su se večeras Kraljevom vozili u patrolnom terencu registarskih oznaka M-21-005.
Te neljubazne i nevaspitane pojave tražile su moju ličnu kartu oko trideset minuta posle ponoći 19. svibnja (maja) 2009, a da pri tom nisu imala značke s brojevima niti činove. Štaviše vrlo su neljubazno i preteći reagovali na moj zahtev da mi najpre daju brojeve svojih znački. Logika broj-za-broj nije im izgledala logična. Kakav sam ja moron: od pandura očekujem logiku. Lepo su govorili u Rimu: Ab asino lanam (od magarca vunu). Dobro, na njihovu beskrajnu žalost neobrazložena provera moga identiteta i kredibiliteta nije im dala razloga da mi batinanjem izbiju iz glave stav prkosnoga građanina.
Po staroj i proverenoj kerovskoj metodologiji, jedan je „dobar“ – drugi je loš. (Za lošeg navodnici nisu potrebni.) Loš je sitniji, ćutljiviji i „vrši proveru“ mojih podataka, code: „110“. Dobar je tupaviji, krupniji, za svoj pojam i srdačniji, siroviji (ali ne i suroviji). On trčka do dućana moje majke e da bi proverio da li se isto prezivamo – sreća da je podlegla parijarhalnom obrascu uzimanja muževljeva prezimena i sreća da ja još nisam sproveo promenu svoga prezimena.
Frustriran odgovorom „prolazi“, zli „pripadnik“ vraća mi ličnu kartu kačeći se za njenu pocepanost, odvojenost „slike“ od papira, nevidljivosti pečata. Pa nisam je ja pravio. A ko jeste, dobro je i takva. Interesovalo je kome sam davao ličnu kartu!! (Verovatno je slika skidana, menjana drugom, pa vraćena.) Halo! Hej! Ovde je neko lagano paranoidan.
Teško im je na želuce i jetre MUP-ovske pao moj odgovor u kome su se pominjala pravila glupavo sročena još u komunističko vreme i još bedastije odštampana na unutrašnjoj strani zadnje korice ovoga panduraciji tako bliskog dokumenta. Nakon što je njegov nervozni kolega uz „benevolentni“ savet da ličnu kartu „radi sebe“ promenim, otišao u terenac i startovao mašinu, onaj „finiji“ imao mi je za kraj dati bratski (ili možda sestrinski) savet. Sastojao se iz nekoliko neupitnih mudrosti, a teško mi je na srcu što ih verovatno neću uspeti nabrojati redom kojim su izrečeni. Elem, „pošto“ već znam pravila sa zadnje strane lične karte, trebalo bi da znam i sledeće:
· Od policajca broj značke imam pravo tražiti ako i samo ako me je prethodno zavalio (ili reče zategao, zakucao, spičio) ili – ovo sada citiram: „nabio u zid“. Da ga jebem, kako ću tada biti u stanju da tražim išta osim sedativa, ako i njih?
· Da u tom slučaju (traženja, ne batinanja – a možda i onda), treba da dam ličnu kartu i oborenih ruku (pogled se podrazumeva) sačekam kraj provere.
· Da me je on „zbog sličnog ponašanja“ već jednom zavio/zavalio/zategao/spičio (jebem ti KZG), neke prilike kada me je legitimisao zajedno s N. M. Kurca mu ga rana! Jeste da su me s dotičnim nekoliko puta legitimisali, ali ni mene ni njega nikada niko nije udario. (Njega možda i jesu, ali ne u mojoj prisutnosti.)
Možda je još nešto rekao. Sledeći ću put simati, pa ćete umesto prisećanja dobiti transkript.
Naravno, odmah sam prijavio bahatost nenumerisanih patrolaca dežurnoj telefonistkinji na broj 92 (premda ona verovatno sebe smatra policajkom). Ta profesionalka ništa nije znala da kaže, pa čak ni kako se zove nadležna osoba kojoj treba da prijavim ovu dvojicu od kojih se vuni ne treba nadati. Sledi jedina informacija koju sam u dvoipominutnom razgovoru od nje uspeo iskamčiti: „On je šef svima nama.“ To reče i odjeba me. Ruku na srce, na ljubazan način. O, prokleta nepreciznosti indogermanskih jezika! Je li on šef svima nama = svima njima (pandurima) ili svima nama = i njima i meni. Mislio sam da sam bez-šefan!
I sada se vraćamo na početak priče. Kako sam i očekivao, meni „nije znala“ ništa da kaže, ali je zato svojim kolegama murjacima u patrolnom terenskom vozilu registarskih tablica M-21-005 stigla sve da istrtlja i dakako da su se dali za mnom u potragu kao za Georgeom onih „deset hiljada policajaca grada Chicaga“. Koliko sam ja George, toliko su i oni američki murjaci. Izbegao sam ih na foru iz prastarih američkih filmova. Dućan = svedoci (tu sam ih video, a i oni mene – na raskrsnici kod Male pijace); šmugnuće u pasaž = iznenađenje (tupaka je lakše iznenaditi nego šahovskog velemajstora – ovih drugih nema među „pripadnicima“); pažljiv odabir staza i bogaza koje iz opravdanih razloga ne želim navesti = bezbedno uteknuće razljućenim čuvarima „reda“ i poretka.
Sutra
idem „šefu svih njih“, ako se uspem probiti do njega.
Addendum
Jedina iskrena ljubaznost, koju sam za pet minuta uzaludnoga čekanja danas doživeo u „Sekretarijatu“, došla je od dvojice Cigana koji su nešto takođe čekali. Čekanje je u „Sekretarijatu“ imperativ. Ko je bio, a da nije čekao, nije ni bio. Ko čeka, dočeka. Strpljen – spasen. I ostala sranja, tzv. narodne mudrosti ovde sijaju punim govnjivim sjajem.
Prekjuče mi, posle one telefonijade, nikako nije bilo do gledanja s zamenikom šefa svih nas ili ma kim od njegovih niskopotčinjenih. Kako sam zamenika ŠSN razumeo, do gledanja s njim nije imalo ni da dođe. Trebalo je, ukoliko se opredelim za „zvanično postupanje“, da svoj prigovor izreknem ili pismeno podnesem bilo kome od dežurnih administrativnih policajca, koji se po prirodi mrske im dužnosti bespendrečne saradnje s građanstvom budu u „Sekretarijatu“ nahodili. Dakle, prostonarodno rečeno, ne traćim njega, zamenika ŠSN, niti – daleko bilo, ŠSN lično – nego samo rečem na prijavnici kako sam došao da se žalim, pa ko me do’vati – do’vati.
Elem, budući da mi ni juče ne beše do druženja s njima, a i obaveze nekakve pritisle behu, pojavim se ja u „Sekretarijatu“ tek danas. Kad, ne lezi vraže, „odsutan“ Zamenik, i to „službeno“. Teren, jebote! I još na prijavnici dežurajući vodnik prve klase veli kako me je ZŠSN juče čekao. Radi li to sada moja mašta preko pamćenja ili vodnik dodade „ceo dan“?
Vodnik prve klase (nadalje: VPK) smešten u kavešćić jao starorimski robovi-janitori posebna je priča. Isprva je bio napadno nezainteresovan, na granici neljubaznosti. U staroj, soc-komunističkoj murjačkoj tradiciji (koja je uostalom bahatost baštinila od one pređašnje kraljevske panuracije, a ova od kneževske i još dalje i dublje sve do tursko-vizantske tradicije despotskoga postupanja prema puku/raji), VPK nije persirao, makar ne sustavno. Uputio me je da sačekam, uzeo ličnu kartu – to im je fetiš – i prionuo na telefon. U prostoru za čekanje dve stolice, širine za po jednu i po osobu. Obe zauzete. I takozvani klub-stočić pred njima. Na svakoj fotelji po jedna čekajuća osoba, s obzirom na njihovu boju kože i na „rasno slepilo“ naše policije, ne bi me iznenadilo da tu čekaju „od sabajle“. E, oni su bili ti jedini ljubazni. Na moju zamolbu da na sto pred njih spustim pretešku torbu, pristojno su odgovorili: osmeh, klimoglav, „Naravno, gospodine!“ – Beli Srbijanci, pokrijte se ušima!!
Nedugo pošto sam stojeći utonuo literaturu (koju za prilike sveprisutnog čekanja u Republičici Srbijici uvek imam uza se), dođe isti onaj VPK, samo nekako transformisan, ovidijevski metamorfiran, srbopravoslavno preobražen. Napadno osmehnut objasnio je kako me je ZŠSN eto čekao juče, a danas je na terenu etc. etc. Da u srpskom još postoji persiranje u trećem licu, ne sumnjam da bi se njome poslužio. Da je za nju ikako znao, uskrisio bi je kao Isus onomad Lazara. Sreća da VPK nije mnogo čitao u svom redarstvenom životu, pa sam morao otrpeti samo konvencionalno drugo lice množine posve neuklopivo s „gospodine Vladimire“. Da prostite, kao lakej gospodičiću. A tako mi se i smeškao, namerno nevešto hineći pristojnost.
[@ nesanica: Cipele opet ostadoše bez visoka sjaja.]
All rights reserved, which includes the right to reproduce this letter or portions thereof in any form whatsoever except as provided by the Bosnian, Croatian, Serbian, EU and US copyright regulations.