Srebrenica – sramota i grehota vlade u Beogradu
Trinaest godina posle genocida u Srebrenici u Srbiji se i dalje ćuti i prećutkuje
Ako nekome ne možete otići na pomen, red je, i običaj, otići u crkvu da se zapali sveća. Budući da danas nikako nisam mogao otići u Srebrenicu, otišao sam – kao svaki dobar (pravoslavni) hrišćanin – u kraljevačku Crkvu Sv. Trojstva da srebreničkim stradalnicima zapalim sveću.
Za sve njih zapalio sam samo jednu sveću. Iz nekoliko razloga. Osam hiljada sveća izazvalo bi preveliku pažnju, a možda i požar. Osam hiljada sveća donelo bi Udruženju pravoslavnoga sveštenstva es-pe-ce osam hiljda puta veči prihod od onih pedesetak konvertibilnih pfeniga koje su ovako od mene utržili. A pravoslavno je sveštenstvo (kao i vascela es-pe-ce), po mome dubokom uverenju žestoko saodgovorna za zločine koje su srpske (šumske i srbijanske) hulje počinile u Srebrenici.
Srebrenica je velika bosanska i bošnjačka tragedija, a srbijanska sramota i srpska grehota. Zašto je tragedija za celu Bosnu i Hercegovinu i celi bošnjački narod, to je valjda jasno i o tome ne treba razglabati. Čini mi se da je mnogima, nažalost, i dalje potrebno objašnjavati zašto je genocid nad Srebreničanima za Srbiju sramota a za Srbe grehota. I zašto je za srbijansku vladu i grehota i sramota. Za onu es-pe-esovsku od pre trinaest godina. Za sve demokratske vlade posle nje, napose za koštunjave vlade. Pa i za ovu novu amalgamsku de-es-es-pe-esovsku začinenu još kojekakvim brojkama i slovima (plus plus na sve to). Bojim se da će sramota ostati i sledećim srbijanskim vladama.
11. 7. 1995. počelo je masovno likvidiranje nenaoružanih Bošnjakinja i Bošnjaka. Dakako, muškaraca je bilo neuporedivo više, ali namerno ističem Bošnjakinje ispred Bošnjaka upravo zbog bezočne laži koja se kao mantra ponavlja: streljani su samo vojno sposobni muškarci. Nije tačno! Bilo je i žena. A među muškarcima bilo je i premladih i prestarih za oružje. Premladih i prestarih čak i po kriterijima one dvojice najtraženijih haških optuženika. Imena im se ne spomenula!
Strašni zločin koji se pre trinaest godina desio odmah preko granice Srbije s Bosnom, nikako se mogao desiti bez znanja, pomoći i podrške vlasti u Beogradu. Odbijam svako učešće u bilo kakvim raspravama na temu jesu li znali ili nisu, koliko je „zapravo“ žrtava bilo, šta je „izazvalo“ takvu „reakciju“. Nemam pravo da učestvujem u takvoj jednoj zločinačkoj relativizaciji zločina.
Poricanje genocida kažnjivo je u Nemačkoj i u Austriji. I ne samo tamo, ali bitno je da je tamo kažnjivo. Poricanje genocida nije ništa drugo do ponavljanje genocida. Vrle srpske patriote, verbalni zločinci, poriču ili umanjuju zločine zločinaca krvavih ruku. Polemišući s njima, samo bih njihovim morbidnim stavovima dao legitimitet. Ne samo ja, nego svako pristojan. Nikakav „akademski“ nivo i okruženje ne opravdava ovakvu polemiku. Može se raspravljati o svemu, ali se genocid ne može i ne sme dovoditi u pitanje.
Eto zato su događaji od pre trinaest godina mrlja na obrazu i duši svakoga srbijanskog političara i celoga srpskog naroda. Što ovde još uvek nije došlo do zvaničnoga priznanja počinjenih zverstava, a kamoli da se neko _iskreno_ izvinio i zamolio za oproštaj. A kamo „elita“ tamo i puk. Samo još glasnije, još prostije, još grublje – đonom. „I oni su naše, al’ smo mi više njini’...“ Sram nas sve bilo! I puk i elitu. I crkvu i državu. Čak je i ta genocidna tvorevina, ta takozvana Republika Srpska priznala da je zločinâ u Srebrenici bilo. A Srbija ćuti. Tadić pozira, po potrebi se smeškajuči ili mršteći. A kada nešto i kaže, toliko bubne da je bolje bilo da nije ni govorio. Samo ti Tadiću poziraj, najlepši si kada ćutiš. Ministar inostranih poslova nije lep ni kada ćuti, a kada progovori, onda lupeta o „gospodinu Hitleru“.
Eto zato je je srebrenička tragedija srpska grehota i srbijanska sramota, zato što nemamo Willyja Brandta koji bi na stratištu pao na kolena. Najbolje što Srbija može ponuditi, jeste blentavo zamišljen pogled predsednika-manekena. Bojim se da srbijansko najbolje ni u ovom slučaju nije dovoljno dobro.
All rights reserved, which includes the right to reproduce this letter or portions thereof in any form whatsoever except as provided by the Bosnian, Croatian, Serbian, EU and US copyright regulations.